Жан-Кристоф Рюфен, Новелла Обручённые Лоуренсу-Маркеша

Les fiancés
de Lourenço Marques

Trois fois j'ai refermé la porte du lodge. Tu te serais moquée de moi, à me voir rentrer et ressortir, vérifiant comme un maniaque que tout était bien à sa place. Il me semblait que les peaux de koudou, sur les murs, étaient mal accrochées, que des taches souillaient les larges planches rouges du parquet... Mais non. Tout est prêt, tout attend que tu arrives.
Du tertre où est construite la maison, il faut descendre quelques mètres pour atteindre le garage. L'allée se faufile entre deux énormes rochers rugueux, comme des pachydermes grenat, couleur d'Afrique. Ce matin, à cause des orages de la nuit, il flottait sur ce chemin une odeur de bois pourri. La terre rouge encore humide était grêlée des petits trous que les gouttes de pluie avaient creusés à sa surface. Tout alentour, le vert cru des herbes de savane répondait au bleu du ciel matinal. A cette heure-là, de chez nous (chez nous... !), on peut voir jusqu'à la mer. Juste en dessous de la ligne d'horizon se détache au loin la silhouette de la capitale, avec ses immeubles et ses maisons basses. Mais une heure plus tard, quand le soleil est à sa place, c'est-à-dire bien fixe au-dessus des têtes, la lumière recouvre tout de son incandescence.
J'ai frissonné en montant dans la Land Rover, à cause des banquettes froides sans doute, mais aussi parce que en apercevant la ville au loin, l'idée m'est venue que tu y étais peut-être déjà.
As-tu souvent pensé, comme moi ce matin, à notre première arrivée ? Sur le pont du cargo qui nous amenait de Durban, nous regardions aussi la ville à l'horizon, mais depuis la mer. Nous avions tout à craindre de la découvrir, car son nom nous avait fait longtemps rêver : elle ne s'appelait pas Maputo à l'époque. Elle portait encore le vieux nom colonial que lui avaient donné les Portugais : Lourenço Marques. Ces deux mots joints nous promettaient de célébrer les noces littéraires et mythiques de Laurent le Magnifique et de Fermina Márquez. Nous aimions l'un et l'autre, Florence et Valery Larbaud. Ce voyage déjà long à travers l'Afrique australe semblait nous mener vers ce point ultime et prédestiné...
C'était il y a quarante ans et nous en avions vingt.
Avant de partir, nous avions accompli en Europe cette cérémonie désuète qui, pour ne pas être un sacrement, n'en avait pas moins à nos yeux valeur d'engagement éternel : nous nous étions fiancés. Sur le bastingage souillé de cambouis du cargo, quand je pressais ta main fine, je sentais avec bonheur la bague que je t'avais offerte. Elle était ornée d'un diamant, petit comme nos moyens d'étudiants mais solide, brillant et aussi incorruptible que notre amour.
Heureusement, le bruit rauque du démarreur de la Land Rover a rempli son office et ce stupide attendrissement m'a quitté. Sans y penser, j'ai mis les essuie-glaces et ils ont étalé sur le pare-brise un épais voile de poussière gluante. Il m'a fallu sortir nettoyer la vitre verticale. Enfin, j'ai enclenché la vitesse d'un bon coup du bras gauche. Au fait, t'en souviens-tu ? On conduit à gauche au Mozambique. L'influence anglaise... Nous avions lu tout cela, à l'époque : sans l'arbitrage, à la fin du XIXe siècle, du général Mac-Mahon - le nôtre ! - qui a concédé une large partie de la région aux Portugais, Lourenço Marques aurait été britannique... De l'épisode, il reste le nom de la bière locale, la célébrissime Mac-Mahon, dite MM - prononcer : "Dois M" -, qui coule à flots dans le pays.
Par un chemin défoncé, j'ai rejoint la route, celle qui mène au royaume montagneux du Swaziland. La frontière n'est qu'à trois kilomètres, mais elle est fermée pour cause d'interminables travaux. Nous sommes passés par là ensemble il y a quarante ans et tu avais aimé grimper dans ces collines ensoleillées. A l'époque portugaise, cette région n'était guère différente : le Mozambique est si vaste qu'il n'a jamais été complètement cultivé. Il a toujours eu, même par ici, ce petit air de brousse à la fois opulente et débraillée, naturelle en somme. Pourtant, si l'on regarde bien, on peut remarquer le long de cette route, bordée de paisibles maquis, les traces de tous les drames qu'a vécus ce pays en quarante années. Je te montrerai de grandes fermes portugaises à l'abandon : les galeries métalliques à colonnettes qui entourent les bâtiments sont rouillées et une végétation d'agrément - bougainvillées, jasmins, glycines -, redevenue sauvage, se lance à l'assaut de leurs arabesques. Nous avons vu tout cela bien ordonné jadis. Les familles de colons proprettes, bien pieuses et bien blanches, régnaient sur leurs vastes fazendas. Et les Noirs étaient en apparence résignés à leur rôle de valetaille ou de bête de somme. A une lettre près, "indigène" devient "indigne", et c'est ici que tu l'as découvert.
Depuis, les colons sont partis et ont laissé derrière eux une guerre civile meurtrière. Rhodésiens puis Sud-Africains ont consciencieusement soufflé sur les braises et, cette fois, il n'y eut pas de Mac-Mahon pour trancher. L'horreur dura quinze ans. De cela aussi "notre" route garde la trace. En allant vers Maputo, elle traverse une voie ferrée souvent bombardée et tu pourras y voir un train piquer du nez dans la rivière infestée de crocodiles.
Je pense à tout cela en prenant les derniers virages qui mènent à l'autoroute. Une invention sud-africaine encore, cette highway qui rejoint Johannesburg. Depuis le retour de la paix, Maputo est redevenue le débouché naturel du Transvaal, de ses minerais, de son charbon et de ses Boers au crâne rasé. Les Mozambicains, eux, montent jusqu'à Nelspruit pour faire leurs courses dans de grands "Malls" à l'américaine. Mais sur les bas-côtés de l'autoroute ultramoderne, où le péage se fait par carte bleue, marchent des femmes en boubou, portant des paniers sur la tête.
Le paysage devient ensuite tout à fait plat. De l'autre côté de l'estuaire se déroule la côte monotone qui va jusqu'à l'île d'Inhaca. Derrière elle, s'étend la grande réserve des éléphants, un coin salement miné pendant la guerre, et qui reste dangereux si on s'éloigne de la route.
"Si on s'éloigne de la route." C'est drôle comme l'esprit peut s'enrouler autour d'une phrase. J'ai ruminé celle-là jusqu'à l'entrée de la ville. Je pensais aux détours que j'avais faits, moi, hors de cette route depuis quarante ans. En 1963, j'étais un tout jeune violoniste, un virtuose un peu singe savant, élevé par des parents ordinaires quoiqu'ils eussent traversé l'Europe en flammes depuis leur Russie natale. Toi, la petite Française pur jus, tu semblais en avoir vu bien d'autres, sans doute parce que tu étudiais les lettres. Tu ne sortais pas des livres, mais ils t'avaient donné ce qui me paraissait alors une grande maturité. Tu parlais de l'amour avec l'expérience de plusieurs milliers de pages. La musique n'était pas ton domaine et pourtant tu m'as influencé de façon décisive. L'exigence que tu m'as donnée m'a peut-être sauvé. La première, tu as eu assez de force morale pour ne pas seulement m'applaudir, mais pour me faire aussi éprouver mes faiblesses, mes limites et rejeter toutes les mauvaises raisons que je me trouvais pour n'être pas meilleur. Grâce à toi, je n'ai pas dévié de ma route. Je l'ai suivie de Philadelphie à Melbourne, en passant par Berne, Francfort et enfin Paris. J'ai fait une carrière de soliste dans les plus grands orchestres. Je ne suis devenu ni célèbre ni riche, mais j'ai pu vivre de mon art et m'y consacrer tout entier.
Quand je t'ai envoyé l'an dernier le coffret de mes enregistrements, j'ai eu le bonheur d'apprendre par une lettre de toi que tu les avais achetés au fur et à mesure de leur parution. Tu avais suivi mes progrès, tout comme j'avais suivi les tiens, en lisant chacun de tes livres.
Abruti par le ronronnement de la Land Rover, je ne me suis pas tout de suite aperçu que j'étais entré dans la ville. Maputo n'est belle que de la mer. C'est peu de dire que je n'aime pas l'approcher ainsi par l'intérieur, de dos en quelque sorte. Si on ne traversait pas de temps en temps des petits bras d'estuaires vers lesquels se tendent d'étroits pontons de pêcheurs, la banlieue de Maputo, comme toutes les villes du tiers-monde, ne serait qu'un dépotoir, une lèpre. Des maisons basses où se confondent cases africaines et frontons de garages, murs aveugles d'ateliers et silos traditionnels disputent l'espace à une campagne défigurée. Des bananiers effrangés appellent à l'aide en agitant leurs manches vertes, mais on sent bien que pour eux la partie est perdue. A mesure que l'on avance, les immeubles deviennent plus hauts. Au centre, dans la ville haute, les belles avenues rectilignes sont bordées de flamboyants ou d'acacias. On sent que la végétation se met au garde-à-vous le long des trottoirs devant les belles demeures coloniales. C'est la Maputo de la grande époque portugaise, celle de notre premier voyage.
En prenant l'avenue Mao-Tsé-toung, j'ai pensé qu'il allait falloir t'expliquer un peu les noms de rues... Quand je suis revenu m'installer ici, j'ai cru que le gouvernement allait les changer en même temps qu'il abandonnait le marxisme-léninisme. C'était mal évaluer l'extraordinaire quête d'identité de ce peuple. Tout à l'idée de forger une conscience nationale dans ce pays divers et longtemps aliéné, les Mozambicains conservent avec attendrissement tout ce qui a pu faire partie de leur histoire. On trouve ici la rue Marques-de-Pombal, en l'honneur du Portugal ; l'avenue Nkrumah, héros des indépendances africaines ; l'avenue Eduardo-Mondlane, père spirituel du Frelimo, et tout le florilège des figures historiques du marxisme. Mais, dans ce pays qui est désormais le bon élève du FMI, le libéralisme est partout : ainsi l'avenue Karl-Marx est-elle encombrée de Toyota. Quant aux Américains, leur centre culturel est situé au carrefour de l'avenue Mao-Tsé-toung et de l'avenue Kim-Il-sung.
Cette ville, décidément, nous ressemble : le plan des rues, à angles droits, lui donne une apparence de raison, mais elle contient les édifices les plus hétéroclites, témoins des erreurs et des espoirs du passé. Aujourd'hui, tout le monde investit : je te montrerai le gratte-ciel chinois, avec ses toits aux coins relevés à la manière des pagodes... La ville explose d'une prospérité qui n'est pas sans incertitudes.
A ma manière, je fais partie de cette ère nouvelle, puisque je suis arrivé, sans l'avoir prévu, le jour même où étaient scellées la réconciliation nationale et la paix. Cela n'avait guère d'importance pour moi, car c'était un autre processus de paix, plus personnel et plus intime, qui me conduisait ici. Mes enfants avaient grandi et, comme tu le sais, je suis deux fois grand-père. Le violon obéissait de moins en moins à mes doigts engourdis de rhumatismes et, à vrai dire, je m'en sentais délivré. Ma femme ne restait avec moi que par habitude et convenance. Il était temps de reconnaître que nous ne nous étions jamais aimés. Alors, un jour, j'ai simplement décidé de partir.
Cette fois, ce ne serait pas un voyage comme les autres mais un retour. J'ignorais pourquoi mais l'évidence était là : cette ville, où je n'étais pourtant jamais revenu, m'attendait. Je m'y suis senti chez moi et j'ai acheté cette maison dans les collines comme si elle m'avait été naturellement destinée.
Arrivé place de l'Indépendance, il n'était encore que dix heures. J'ai décidé de garer la Land Rover et de finir le chemin à pied. Le lourd palais à colonnades de la municipalité qui domine la place est le point névralgique de la ville haute. De là, on peut suivre la Marginale, cette longue promenade côtière bordée de cocotiers où nous sommes allés si souvent marcher le soir. C'est le quartier qui a le plus changé : il est semé de villas luxueuses et d'hôtels avec vue imprenable sur la mer. Mandela y a sa maison, où il vient passer de longues semaines avec la veuve de Samora Machel. Je t'emmènerai au club nautique, que tu as connu et qui garde son charme désuet, hors du temps.
Mais de la municipalité, j'ai emprunté une autre avenue, celle qui part vers l'intérieur, en passant devant l'ancienne maison close qui est devenue le Centre culturel français. J'ai traversé le jardin public, avec sa fontaine Wallace et ses allées de square européen. Les palmiers y sont si hauts qu'ils répandent sur le sol plus que de l'ombre et presque de l'obscurité. Puis j'ai rejoint le quartier historique le long du port. Maputo, dans son immense corps adulte, conserve en elle l'embryon dont elle est née, cette Baixa que personne ne s'est donné la peine de détruire ni de restaurer. Ce premier comptoir, c'est quatre rues aux trottoirs défoncés, des frontons couverts d'azulejos, de vieux balcons à colonnettes. A tout instant, on s'attend à voir apparaître quelques-uns des idéalistes et des forçats, des missionnaires et des orpailleurs venus tenter fortune dans ce pays trop grand pour eux.
Au loin, par la trouée des docks, j'apercevais déjà la mer colorée d'alluvions. La pluie de ces derniers jours avait rendu la terre plus verte et l'eau plus rouge.
Enfin, je suis arrivé à cette place du 24-Juin où s'ouvrent le port et la gare, le lieu où tout, pour nous deux, s'est accompli. C'est sur le perron de la gare, sous cette coupole à écailles surmontée de la sphère armillaire de l'Empire portugais, que nous nous sommes séparés, voici quarante années. J'ai peine à raconter ce qui s'est passé. A vrai dire, aujourd'hui, je vois dans notre décision subite un acte de folie et j'ai du mal à reconstituer le cheminement mental qui nous a conduits l'un et l'autre à accomplir un geste aussi insensé. Plus j'y pense, plus j'y vois l'effet d'un romantisme que je croirais appartenir à la jeunesse, si je n'en étais pas de nouveau habité. Fut-ce la saturation d'un amour que nous ne croyions pas pouvoir jamais être plus parfait qu'en ce moment-là ? Fut-ce une idée sincère, un prétexte, un pari fou ? Le fait est que nous avons décidé ce jour-là de nous rendre nos vies.
Tu ne voulais pas entraver, si peu que ce fût, la carrière à laquelle tu me croyais destiné. "Je ne veux pas t'enfermer dans une maison de fer", m'as-tu dit joliment. Et moi, je ne voulais pas que mes efforts, mes sacrifices, mes absences te privent de l'amour total que je te croyais mériter.
Il y a de quoi sourire. Peut-être cela paraîtra-t-il inconcevable. Et pourtant, nous avons pris cette décision déchirante et magnifique. Je t'ai accompagnée sur ce quai ; tu t'es installée dans le wagon de bois et j'ai hissé ta valise en cuir dans le filet au-dessus de ta tête. Nous nous sommes embrassés une longue et dernière fois. Puis je suis redescendu sur le quai. Ta robe bleue faisait tache au milieu des mineurs en loques grises qui montaient se vendre au Transvaal. J'ai regardé le train partir. Ensuite, j'ai marché dans la ville, étrangement calme, presque vide, ne sachant si je devais jamais être de nouveau heureux.
Ni toi ni moi n'avons pris l'initiative de rompre ensuite le charme, de revenir sur la séparation et nous avons vécu nos vies.
Sur le côté de la gare, derrière une barrière basculante, s'ouvre la capitainerie du port. J'avance maintenant vers l'ombre des manguiers. Il n'y a personne. On me dit que les passagers ne sont toujours pas descendus du bateau. Je ne sais si je dois souhaiter que tout aille lentement ou se hâte. Car le temps, nous l'avons pris et peut-être nous en faut-il encore. Quand je suis revenu ici, c'était avec toi, mais en rêve. J'avais le sentiment que nous achetions ensemble cette maison que tu n'as pourtant jamais vue. Plusieurs années se sont passées avant que j'ose me mettre sur ta piste, te découvrir, t'écrire. Et puis, il y a eu cette incroyable réponse, cette lettre que j'ai lue au plus fort de la saison chaude en frissonnant : ton mari parti, tes enfants élevés, l'envie que tu avais de me rejoindre... Ainsi est née cette évidence que, toi comme moi, nous ne nous étions jamais quittés et qu'après d'aussi longues fiançailles il était temps, peut-être, de songer à nous réunir.
Le dock est rectiligne et, en approchant du bord, je vois au loin un attroupement autour de la passerelle d'un paquebot. Je n'ose pas bouger mais la petite foule s'ébranle dans ma direction. Le soleil est brûlant sous les nuages plombés et la côte tremble de chaleur de l'autre côté de l'estuaire. Des silhouettes qui avancent, une se détache. Elle est vêtue d'une robe bleue. Elle me fait signe. C'est toi.
Tu as vingt ans, et moi aussi.

Обручённые
Лоуренсу-Маркеша

Входную дверь я закрывал трижды. Ты бы посмеялась надо мной, если бы видела, как я входил и выходил, точно одержимый, проверяя, что каждая вещь – на своём месте. Мне казалось, что шкуры антилопы куду на стенах бунгало висят криво, а широкие паркетные доски красного дерева чем-то заляпаны... Но нет. Всё готово, всё ждёт твоего приезда.
С возвышения, на котором построен дом, прохожу несколько шагов к гаражу. Дорожка к нему спускается меж двух огромных шершавых валунов. Они похожи на слонов гранатового цвета – цвета самой Африки. Ночью была гроза и сейчас здесь пахнет прелым деревом. Капли дождя оставили на поверхности красной, ещё влажной земли круглые ямки. Повсюду, насколько хватает глаз, зелень саванны не уступает яркостью голубизне неба. Утром от (нашего!..) дома открывается вид до самого моря. На линии горизонта проступают очертания столицы вдали – приземистые постройки и многоэтажки. Но всего через час, когда слепящий солнечный диск приостановится и замрёт недвижно над нашими головами, блеск и жар его затопят всё вокруг.
Я вздрогнул, садясь в Ленд Ровер – от прохлады сиденья, наверное, но ещё и потому, что, глядя на город вдали, подумал, что ты, возможно, уже там.
Часто ли ты вспоминала, – как я сегодня, – наш первый приезд сюда? С борта грузового судна, которое шло из Дурбана, мы тоже смотрели на город, появлявшийся на горизонте, но только со стороны моря. Мы немного боялись этой встречи, о которой столько мечтали. Теперь Мапуту, а в то время столица ещё носила прежнее колониальное португальское название, которое, сведя в одно два имени, – Лоуренсу-Маркеш, – обещало нам литературное пиршество и почти легендарное путешествие, с Лоренцо Медичи и Ферминой Маркес . Мы оба любили Флоренцию и Валери Ларбо. Долгое путешествие через южную Африку, по-видимому, завершалось в пункте назначения, который приготовила нам сама судьба.
Всё произошло сорок лет назад, а нам тогда было двадцать.
Хоть это и старомодно, перед отъездом из Европы мы обручились, принимая обряд не как церковное таинство, а как данный друг другу обет вечной верности. Облокотившись на леер, выпачканный отработанной машинной смазкой, сжимая твою тонкую руку, я с радостью чувствовал кольцо, которое подарил тебе. Кольцо было с бриллиантом – маленьким, как наши студенческие доходы, но бессмертным, лучистым и нетленным, как наша любовь.
К счастью, басовитое урчание мотора Ленд Ровера сделало своё дело и глупая растроганность оставила меня. Не подумав, включил дворники, и они размазали по ветровому стеклу жирный слой липкой пыли. Пришлось выйти, протереть. Наконец, резким движением левой руки я включил первую передачу. Кстати, помнишь? В Мозамбике левостороннее движение. Влияние англичан... Тогда, перед поездкой, мы всё это прочли: в конце XIX века, именно при посредничестве генерала Мак-Магона, – нашего, французского! – немалая часть региона отошла португальцам, иначе Лоуренсу-Маркеш принадлежал бы Английской Короне... О тех событиях напоминает только название архиизвестнейшего местного пива Мак-Магон (сокращённо ММ, произносится «Два Эм»), которое рекой течёт во всей стране.
По ухабистой дороге я добрался до шоссе, которое ведёт к гористому королевству Свазиленд. Граница всего в трёх километрах, но она закрыта из-за нескончаемых работ. Сорок лет назад мы побывали тут вместе, и ты с восторгом взбиралась на залитые солнцем холмы. Край этот не так уж отличается от того, каким он был при португальцах: Мозамбик столь обширен, что земли его никогда не были возделаны целиком. Даже здесь, саванна, заросшая пышными островками кустарников, имеет почти везде девственный, нетронутый вид. И всё же, если присмотреться, можно заметить вдоль дороги, окаймлённой мирными зарослями, следы каждой трагедии, которую пережила страна за последние сорок лет. Я покажу тебе большие заброшенные португальские фермы: невысокая кованая ограда, окружающая запустелое жилище, заржавела, и одичавшие садовые растения, – бугенвилии, жасмин, глицинии, – штурмуют её арабески. Прежде мы видели всё это в образцовом порядке. Семьи колонистов, – чистенькие, беленькие, набожные, – царили в просторных фазендах. А туземцы молчали, с виду безропотно смирившись с участью челяди или рабочей скотины. Именно тут ты открыла для себя, как легко слово «чернокожий» превращается в «черномазый».
С тех пор колонисты покинули страну, оставив после себя кровопролитную гражданскую войну. Родезийцы, потом южно-африканцы добросовестно подлили масла в огонь, и на сей раз уже не было Мак-Магона, чтобы разобраться и рассудить. Пятнадцать лет продолжался тот кошмар. «Наша» дорога ещё хранит его отметины. По направлению к Мапуту она пересекает железнодорожные пути, которые часто бомбили, и ты увидишь сошедший с рельсов поезд – в реке, кишащей крокодилами.
Я думаю обо всём этом, следуя последним изгибам дороги, ведущей к скоростному шоссе. Ещё одна южно-африканская затея – highway до Йоханнесбурга. С тех пор, как воцарился мир, Мапуту снова стал естественным рынком сбыта Трансвааля: его руды, его угля и его бритоголовых буров; а жители Мозамбика, копируя американцев, предпочитают ездить за покупками в нелспрейтский супермаркет «Malls». Но по обочинам ультрасовременной автострады, где дорожная пошлина оплачивается кредитной картой, всё так же шагают женщины в широких разноцветных платьях бубу, неся корзины на голове.
Дальше ландшафт становится совсем плоским. С другой стороны лимана начинается однообразное побережье вплоть до острова Инхака. За ним простирается большой слоновий заповедник, – территория, напичканная минами во время войны, да и сейчас ещё опасная, если свернуть с дороги.
«Если свернуть с дороги». Забавно, как разум может плющом обвиться вокруг одной мысли. Эта крутилась у меня в голове до самого города. Я думал о километрах, которые намотал, колеся по миру, за сорок лет. В 1963 я был юным скрипачом, виртуозом, слегка похожим на учёную обезьяну; выросшим у обычных родителей, но русских, пересекших всю Европу в огне, оставив Отчизну. Ты, истая француженка, казалось, тоже многое изведала в жизни, вероятно благодаря учёбе на филологическом факультете. Ты не покидала мира книг, но они дали тебе то, что мне представлялось настоящей зрелостью. Ты говорила о любви с опытом в несколько тысяч страниц. Ты не была специалистом в музыке, и всё же именно твоё влияние стало решающим. Думаю, спасительной оказалась тобой привитая требовательность к себе. Тебе одной хватило душевной силы не только рукоплескать успехам, но и дать почувствовать каждый промах, ты побудила меня стремиться к пределу возможностей, не искать оправданий (как делал я), а стараться быть лучше. Благодаря тебе, я не свернул со своего пути. Я прошёл по нему от Филадельфии до Мельбурна, через Берн, Франкфурт, и, наконец, Париж. Я солировал в лучших оркестрах. Я не стал ни богатым, ни знаменитым, но зарабатывал достаточно, чтобы полностью посвятить себя искусству.
В прошлом году я отправил тебе сборник моих записей и страшно обрадовался, узнав из ответного письма, что все эти годы ты покупала их сама. Ты следила за моими успехами точно так же, как я следил за твоими, читая все твои книги.
Отупев от урчания Ленд Ровера, я не сразу заметил, что въехал в город. Мапуту красив только с моря. Мягко говоря, я не люблю подъезжать к нему вот так, с задворок, со спины в некотором роде. Если не считать пересекаемые время от времени рукава и протоки поймы, к которым тянутся узкие рыбацкие мостки, пригороды Мапуту походят на все города третьего мира – свалка, прокажённое место. Низкие строения, – вперемешку африканские хижины и фасады гаражей, слепые торцы мастерских и склады, – оспаривают право на жизнь у изуродованной природы. Обтрепанные банановые пальмы призывают на помощь, маша зелёными рукавами, но дни их сочтены, это уже ясно. Дальше здания становятся выше. В центре, в Верхнем городе – цезальпинии и акации вдоль красивых прямых проспектов. Кажется, что растения вытягиваются по стойке смирно вдоль тротуаров перед великолепными домами в колониальном стиле. Это – Мапуту в зените португальского владычества, город эпохи нашего первого путешествия.
Выезжая на проспект Мао Цзэдуна, я подумал, что надо будет немного рассказать тебе о названиях улиц... Когда я вернулся, чтобы поселиться тут, я думал, что правительство изменит их одновременно с отказом от марксизма-ленинизма. Но я недооценил удивительное стремление народа Мозамбика к поиску национальной самобытности. Одержимые идеей выковать общенациональное самосознание в разношерстной и переходившей из рук в руки стране, мозамбикцы однако с умилением хранят всё, что когда-либо было частью их истории. Здесь можно увидеть улицу Маркиза де Помбал, в честь Португалии; проспект Нкрумы – африканского борца за независимость; авеню Эдуардо Мондлане – основателя и вдохновителя ФРЕЛИМО ; и полную антологию основоположников марксизма. Но вместе с тем, в республике, которая стала прилежным питомцем МВФ, либерализм царит повсюду: проспект Карла Маркса запружен Тойотами, а на перекрёстке авеню Мао Цзэдуна и Ким Ир Сена – американский культурный центр.
Определённо, Мапуту похож на нас: планировка улиц, пересекающихся под прямым углом, даёт ему видимость здравого смысла, но его разнородные и причудливые постройки – это живая память об ошибках и надеждах прошлого. Сегодня все инвестируют: я покажу тебе китайский небоскрёб и его многоярусные крыши с загнутыми вверх, как у пагод, карнизами. Город лопается от изобилия, но его благополучие зыбко.
По-своему, я – часть нового порядка, потому что, не загадывая, приехал в тот самый день, когда был подписан мир и провозглашено общенародное примирение. Для меня это не имело ни малейшего значения, ведь меня привело сюда установление мира более личностного и сокровенного. Дети мои выросли, и, как ты знаешь, я уже дважды стал дедушкой. Скрипка всё хуже слушалась моих скрюченных ревматизмом пальцев, и, по правде сказать, само желание играть изжило себя. Жена моя оставалась со мной только по привычке и из приличия. Пришло время признаться себе, что мы никогда не любили друг друга. Вот так, в один прекрасный день, я попросту решил уехать.
Я воспринимал мою поездку как возвращение. Неизвестно почему, но у меня не вызывало сомнений, что этот город, в который я так никогда с тех пор и не приехал, ждал меня. Я сразу почувствовал себя как дома и купил бунгало. Дом на холмах, казалось, предназначался мне самой судьбой.
Было всего десять часов, когда я добрался до площади Независимости. Я решил припарковаться и дальше идти пешком. Массивное здание городской ратуши с колоннами господствует над эспланадой – сердцем Верхнего города. Отсюда можно пойти по Авениде Марджинал – длинной набережной, окаймлённой кокосовыми пальмами, вдоль которой мы часто гуляли вечерами. Этот квартал изменился больше всего: теперь он застроен шикарными виллами и отелями с панорамным видом на море. Здесь и у Манделлы есть дом, где он проводит долгие недели с вдовой Саморы Машела. Я отведу тебя в яхт-клуб, который был ещё при тебе и даже сейчас сохранил своё старомодное очарование, неподвластное времени...
От мэрии я свернул на другую улицу, которая идёт внутрь города, мимо бывшего публичного дома, а ныне Французского культурного центра. Я прошёл через городской парк с Фонтанчиком Уоллеса и аллеями, как в европейских скверах. Пальмы тут такие высокие, что тень их создаёт настоящий зелёный полумрак. Так я добрался до старых кварталов, примыкающих к порту. В своём огромном взрослом теле Мапуту хранит зародыш, из которого он вырос: своего рода лиссабонскую Байшу, которую никто не позаботился ни снести, ни отреставрировать. Эта первая фактория, – четыре улицы: щербатые тротуары, фронтоны, покрытые португальскими изразцами азуле́жу и старые балконы с каменными балюстрадами. Каждое мгновение ждёшь, что появится мечтатель-идеалист или каторжник, миссионер или старатель, приплывшие попытать счастья в страну, оказавшуюся слишком большой для них.
Вдали, в просвет между доками, я уже видел море, окрашенное смытой паводком землёй. Недавно прошедшие дожди добавили зелени растениям и придали красный оттенок воде.
Наконец дошёл до площади 24-го Июня, куда выходят порт и вокзал, – до того места, где для нас двоих всё и завершилось. Сорок лет назад мы расстались здесь, на ступенях вокзала, чешуйчатый купол которого украшен сверху армиллярной сферой из герба Португальской Империи. Трудно сказать, что произошло. По правде говоря, сегодня я вижу в нашем внезапном решении какой-то приступ безумия и мне даже сложно восстановить ход мыслей, который привёл нас к совершению столь безрассудного, необъяснимого и бессмысленного поступка. Последствия чисто юношеского романтизма? Нет, ведь чем больше я думаю об этом, тем больше понимаю, что сейчас я вновь охвачен тем же самым чувством... Или нам казалось, в апогее любви, что она никогда уже не будет более совершенной, чем в тот момент? Было ли это искренним, идущим от сердца чувством, просто предлогом, или безумным пари? Ясно одно: в тот день мы решили вернуть друг другу наши судьбы.
Ты ни в малейшей степени не хотела препятствовать карьере, для которой, как ты полагала, я предназначен. «Я не хочу заточать тебя в железную крепость», – как ты мило выразилась. А я не хотел поступаться тобой, не хотел, чтобы мои усилия, мои отлучки лишали тебя той безраздельной любви, которой, как я считал, ты достойна.
Возможно, это вызовет улыбку. Может быть, покажется необъяснимым. И всё же мы приняли это до боли прекрасное решение. Я проводил тебя на перрон; ты села в простой дощатый вагон, твой кожаный чемодан я положил в багажную сетку над головой. Мы обменялись долгим прощальным поцелуем. И я спустился на платформу. Твоё голубое платье было неуместно-ярким среди серых отрепьев шахтёров, ехавших в Трансвааль продавать свои рабочие руки. Я долго смотрел вслед поезду. Потом шёл по городу, до странности спокойный, опустошённый, не зная, буду ли я ещё когда-нибудь снова счастлив.
Позже ни ты, ни я не сделали ничего, чтобы сбросить заклятие, отмотать назад плёнку, не расставаться. Мы прожили наши жизни...
После вокзала, за шлагбаумом, начинается территория портового управления. Захожу в тень манговых деревьев. Никого. Говорят, пассажиры ещё не сошли с корабля. Сам не знаю, чего хочу сейчас: сдержать бег времени или пустить его в галоп. Мы так долго ждали этой минуты, что, быть может, стоит повременить ещё немного. Когда я вернулся сюда, я вернулся с тобой, но в мечтах. У меня было чувство, что мы вместе покупаем дом, который ты, однако, никогда ещё не видела. Прошло много лет, прежде чем я решился начать разыскивать тебя, нашёл, написал тебе. А затем пришёл твой невероятный ответ, – письмо, которое я прочёл, дрожа от озноба в самый разгар лета: муж твой ушёл, дети выросли, и ты хотела приехать ко мне... Стало очевидно, что на самом деле, ты и я, мы никогда не расставались, и, кажется, после столь долгого обручения, настал час снова соединить наши жизни.
Причал вытянулся в струнку, и, подойдя к краю, вижу вдалеке у сходней лайнера скопище встречающих. Я не решаюсь двинуться с места, но небольшая толпа трогается в мою сторону. Солнце обжигает из-под свинцовых туч и берег с другой стороны залива дрожит в знойном мареве. От приближающихся фигур отделяется одна. Она одета в голубое платье. Она машет мне рукой. Это ты.
Тебе двадцать лет, мне тоже.


Автор:Дульез Наталья Викторовна
Дата:26.09.2014
Визитная карточка:Переводчик во Франции, Париж